Pohvala knjizi: besjede
Похвала књизи бесједе
Gespeichert in:
| 1. Verfasser: | |
|---|---|
| Weitere Verfasser: | |
| Format: | Buch |
| Veröffentlicht: |
Banjaluka
Centar za srpske studije
2019. godine
|
| Schriftenreihe: | Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti
knjiga 3 |
| Schlagworte: | |
| Online-Zugang: | Inhaltsverzeichnis Literaturverzeichnis |
| Beschreibung: | Tiraž 300. - Bibliografie G. Stefanović Venclović Seite 76-80 |
| Beschreibung: | 102 Seiten 20 cm |
| ISBN: | 9789997678454 |
Internformat
MARC
| LEADER | 00000nam a2200000 cb4500 | ||
|---|---|---|---|
| 001 | BV048626483 | ||
| 003 | DE-604 | ||
| 005 | 20230427 | ||
| 007 | t | ||
| 008 | 221230s2021 bn |||| 00||| srp d | ||
| 020 | |a 9789997678454 |9 978-99976-784-5-4 | ||
| 035 | |a (OCoLC)1378496261 | ||
| 035 | |a (DE-599)BVBBV048626483 | ||
| 040 | |a DE-604 |b ger |e rda | ||
| 041 | 0 | |a srp | |
| 044 | |a bn |c BA | ||
| 049 | |a DE-12 | ||
| 084 | |a OST |q DE-12 |2 fid | ||
| 100 | 1 | |6 880-01 |a Stefanović Venclović, Gavrilo |d 1680-1749 |e Verfasser |0 (DE-588)121009254 |4 aut | |
| 245 | 1 | 0 | |6 880-03 |a Pohvala knjizi |b besjede |c Gavril Stefanović Venclović ; izabrao, priredio, pogovor napisao i propratne tekstove sastavio Duško Pevulja |
| 264 | 1 | |6 880-04 |a Banjaluka |b Centar za srpske studije |c 2019. godine | |
| 300 | |a 102 Seiten |c 20 cm | ||
| 336 | |b txt |2 rdacontent | ||
| 337 | |b n |2 rdamedia | ||
| 338 | |b nc |2 rdacarrier | ||
| 490 | 1 | |6 880-05 |a Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti |v knjiga 3 | |
| 500 | |a Tiraž 300. - Bibliografie G. Stefanović Venclović Seite 76-80 | ||
| 546 | |a Text serbisch | ||
| 546 | |b Kyrillisch | ||
| 600 | 1 | 7 | |a Stefanović Venclović, Gavrilo |d 1680-1749 |0 (DE-588)121009254 |2 gnd |9 rswk-swf |
| 650 | 0 | 7 | |a Moralpredigt |0 (DE-588)4170540-3 |2 gnd |9 rswk-swf |
| 650 | 0 | 7 | |a Lesen |0 (DE-588)4035439-8 |2 gnd |9 rswk-swf |
| 650 | 0 | 7 | |a Buch |0 (DE-588)4008570-3 |2 gnd |9 rswk-swf |
| 651 | 7 | |a Serbien |0 (DE-588)4054598-2 |2 gnd |9 rswk-swf | |
| 655 | 7 | |0 (DE-588)4006432-3 |a Bibliografie |2 gnd-content | |
| 689 | 0 | 0 | |a Stefanović Venclović, Gavrilo |d 1680-1749 |0 (DE-588)121009254 |D p |
| 689 | 0 | 1 | |a Serbien |0 (DE-588)4054598-2 |D g |
| 689 | 0 | 2 | |a Buch |0 (DE-588)4008570-3 |D s |
| 689 | 0 | 3 | |a Lesen |0 (DE-588)4035439-8 |D s |
| 689 | 0 | 4 | |a Moralpredigt |0 (DE-588)4170540-3 |D s |
| 689 | 0 | |5 DE-604 | |
| 700 | 1 | |6 880-02 |a Pevulja, Duško |d 1976- |0 (DE-588)1274130492 |4 edt | |
| 830 | 0 | |a Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti |v knjiga 3 |w (DE-604)BV048479041 |9 3 | |
| 856 | 4 | 2 | |m Digitalisierung BSB München 19 - ADAM Catalogue Enrichment |q application/pdf |u http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000001&line_number=0001&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA |3 Inhaltsverzeichnis |
| 856 | 4 | 2 | |m Digitalisierung BSB München 19 - ADAM Catalogue Enrichment |q application/pdf |u http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000003&line_number=0002&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA |3 Literaturverzeichnis |
| 880 | 1 | |6 100-01/(N |a Стефановић Венцловић, Гаврило |a ut | |
| 880 | 1 | |6 700-02/(N |a Певуља, Душко |4 edt | |
| 880 | 1 | 0 | |6 245-03/(N |a Похвала књизи |b бесједе |c Гаврил Стефановић Венцловић ; изабрао, приредио, поговор написао и пропратне текстове саставио Душко Певуља |
| 880 | 1 | |6 264-04/(N |a Бањалука |b Центар за српске студије |c 2019. godine | |
| 880 | 0 | |6 490-05/(N |a Библиотека Српски преглед. Серија Лик прошлости | |
| 940 | 1 | |f sla | |
| 940 | 1 | |n oe | |
| 940 | 1 | |q BSB_NED_20230427 | |
| 942 | 1 | 1 | |c 002.09 |e 22/bsb |f 09033 |g 4971 |
| 942 | 1 | 1 | |c 417.7 |e 22/bsb |f 09033 |g 4971 |
| 942 | 1 | 1 | |c 200.9 |e 22/bsb |f 09033 |g 4971 |
Datensatz im Suchindex
| _version_ | 1805070860948602880 |
|---|---|
| adam_text |
САДРЖАЈ 0 ЦРКВАМА И СОКАЧКИМ КУНАМА 7 ЗЕМЉОДРШЦИМА, КНЕЗОВИМА, СПАХИЈАМА, 9 ВОЈИШТАНСИМ ВОЈВОДАМА 9 О ЛАЖНОМ ПОСТУ 12 ЖЕНАМА 13 0 КЊИГАМА И НАУЦИ 14 0 СЕБИЧНОСТИ 18 ДВОКОЛИЦА ПРАВДЕ И ГРЕХА 20 ОИГРАЧИЦАМА 21 0 ЖЕНАМА И ДЕВОЈКАМА 22 ОУЧИТЕЉИМА 23 ПОХВАЛА КЊИЗИ 24 ГОСПОДАРИМА, КМЕТОВИМА, ВРХОВНОХ ГОСПОДИ, КНЕЗОВИМА, БИРОВИМА И ЦАРЕВИМ ОФИЦИРИМА 29 О НЕСЛОЗИ 31 О НЕПОТРЕБНОМ КИЊЕЊУ ТЕЛА 33 О ЗАВИСТИ 34 О НЕЗАХВАЛНОСТИ ПРЕМА УЧИТЕЉИМА 35 ЗЕМЉОДРШЦИМА 36 КАЛУђЕРИМА 38 УЧИТЕЉИМА 39 СВЕШТЕНИЦИМА 40 ТАШТИНА НАД ТАШТИНОМ 43 О ПРИЈАТЕЉСТВУ 44 ЗЛАТНА СРЕДИНА 45 О НЕРАВНОПРАВНОСТИ ЖЕНА 46 ДЕВОЈКАМА И ЖЕНСКОМ СТРУКУ УОПШТЕ 49 СВЕШТЕНИЦИМА 50 НУРИЈАШКИМ ПОПОВИМА 51 101
53 О ЛАЖНОJ МОЛИТВИ О ВЕРНОМ ДРУГУ 54 О ЛАКРДИЈАМА, МАСКАРАМА И ВАШАРИШТИМА 55 КАРАЊЕ ВИСОКОУМЉИВИМ СВЕШТЕНИЦИМА 57 О ЦРКВИ И КРЧМИ 58 БЛУДНИЦИМА 60 ОУКОПУ 63 О МУДРОСТИ И ЦАРСТВИМА 64 СВИМАИСВАКОМЕ 65 ГОСПОДИ И СЛУГАМА 66 РАСИПНОЈ ГОСПОДИ 67 О ДАВАЊУ ТУГИМ ЦРКВАМА 69 ОФИЦИРИМА 70 О ПРАВОМ И ЛАЖНОМ ПЛЕМСТВУ 71 ПРОВАЛИЈА ИЗМЕНУ НАС 72 ОФИЦИРИМА И БИРОВИМА 73 ДОДАЦИ 75 Гаврил Стефановић Венцловић 76 О Гаврилу Стефановићу Венцловићу 78 Душко Певуља ПОХВАЛА КЊИЗИ - БЕСЈЕДА О БЕСЈЕДНИШТВУ ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЋА ВЕНЦЛОВИЋА О књизи 102 85
ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Рукописне књиге I Ha српскословенском језику Службена књта, 1711-1716. године. Минеј за март-април, 1717. године. Минеј светога Луке за август, око 1717. године. Разїлаїолник, 1717. године. Часови и боїородичник, 1725. године. Пресађеница, 1735. године. Молитве, акатисти, 1739. године. Каноник, 1739. године. Црквени зборник, између 1730. и 1740. године. II На народном језику Лазар Баранович: Мач духовни, превод, проповједи у три књиге, 1736. године. Поученија и слова разлика, 1732. године. Житија, слова и поуке, око 1740. године. Великопостник, 1741. године. Пентикости, 1743. године. Слова изабрана,у двије књиге, 1745. и 1746. године. 76
Објављена дјела Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу (легенде, беседе, песме), приредио Милорад Павић, Београд 1966. и 1996. године. Гаврил Стефановић Венцловић: Сентандрејски буквар, превели и приредили Томислав Јовановић и Димитрије E. Стефановић, Будимпешта-Београд 2013. године. Гаврил Стефановић Венцловић: Изабрана дела, Београд 2018. године. Зборници, прегледи, хрестоматије Избори из дјела Љубомир Стојановић: Стари српски записи u натписи, књига I -III, Београд 1903. године. Дорђе Сп. Радојичић: Антолотја старе српске књижевности (XI-XVIII века), Београд 1960. године. Милорад Павић: Стари српски записи и натписи, Београд 1986. године. Томислав Јовановић: Стара српска књижевност, Београд 2006. године Мило Ломпар и Зорица Несторовић: Српска књижевност XVIII и XIX века, Београд 2009. године. Нада Савковић: Од Рачана до Стерије, Нови Пазар-Нови Сад 2010. године. 77
О ГАВРИЛУ СТЕФАНОВИЋУ ВЕНЦЛОВИЋУ Монографије, прегледи, синтезе, историје књижевности Избор Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972. године. Тихомир Остојић: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Сремски Карловци 1905. године. Јован Скерлић: Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1966. године. Дејан Медаковић: Путеви српскої барока, Београд 1970. године. Милорад Павић: Историја срйске књижевности барокної доба, Београд 1970. године. Павле Ивић: Српски народ и њетвјезик, Београд 1979. године. Меша Селимовић: За и против Вука, Београд 1979. године, 'ђорђе Трифуновић: Стара српска кѣижевност, Београд 2009. године. Јован Деретић: Историја српске књижевности, Зрењанин 2002. године. Александар Милановић: Кратка историја српскої кн ижевної језика, Београд 2010. године. Динко Давидов: Сентандреја: српске повеснице, Београд-Нови Сад 2011. године.
Студије, расправе, чланци Избор Гаврило Витковић: „Нови подаци за историју српских пресељења у Угарској“, Глисник српскої ученої друштва, свеска XXVIII, Београд 1870. године, стр. 450-489. Владан С. Јовановић: „Гаврило Стефановић Венцловић“, Дијалектолошки зборник Српске краљевске академије, књига
2, Београд 1911. године, стр. 107. Никола Радојчић: „О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића“, Гласник ИсторијскоГ друштва у Новоме Саду, кн ига 4, свеска 2, Нови Сад 1931. године, стр. 314-316. Ристо Ковијанић: „О Гаврилу Стефановићу Венцловићу“, Зборник Матице српске за књижевност
ијезик, књига 1, Нови Сад 1953. године, стр. 164-165. Душан Ј. Поповић и Милица БоГдановић: „Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборник Матице српске за књижевност ијезик, књига 4. и 5. Нови Сад 1958. године, стр. 150-161. Јован Деретић: „Мистификације око Венцловића и старе српске
поезије“, Књижевна историја, књига IV, свеска 16, Београд 1972. године, стр. 705-722. Дејан Медаковић: „Одјек у сликарству једне проповеди Г. С. Венцловића“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолк лор, књига 42, број 1-4, Београд 1976. године, стр. 167-169. Челица Миловановић: „О изворима и
књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборник Матице српске за књижевност ијезик, књига XXIX, свеска 1,Нови Сад 1981. године, стр. 27-42. Милорад Павић: „Гаврил Стефановић Венцловић као историчар“, Balcanica, књига XIII-XVI, Београд 1982/83. године, стр. 117-136. 79
Љупка Васиљев: „Буквар из 1717. године - дело Гаврила Стефановића Венцловиһа“, Зборник за филолоГију и лингвистику, књига 39, свеска 2, Нови Сад 1996. године, стр. 217-232. Маријан Мишић: „Полемике о делу Гаврила Стефановића Венцловића“, Свеске, број 72, Панчево 2004. године, стр. 213-222. Maja
Анђелковић: „Венцловићеве беседе на Божић и културни модели: ранохришћански, барокни и модерни“, Књижевност и култура 2, Београд 2010. године, стр. 41-48. Бојан Памучар: „Азбучник о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, Људи Говоре, број 10, Торонто 2011. године, стр. 11-41. Томислав
Јовановић: „Сентандрејски буквар на размеђи епо ха“, у: Гаврил Стефановић Венцловић: Сентандрејски буквар, Београд-Будимпешта 2013. године, стр. 329-340. Димитрије E. Стефановић: „Венцловићев Сентандрејски буквар из 1717. године“, у: Гаврил Стефановић Венцловић: Сентандрејски Гаврил Стефановиһ
Венцловиһ ПОХВАЛА КЊИЗИ буквар, Београд-Будимпешта 2013. године, стр. 307-328. Мелиса Стефановић-Бановић: „Нешто о беседама на Благовести Гаврила Стефановића Венцловића“, Доситејев врт, број 4, Београд 2016. године, стр. 107-123. Мелиса Стефановић-Бановић: „Беседа Јована Дамаскина на празник
Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловиһа'‘, Зборник Матице српскеза друштвене науке, 164/4, Нови Сад 2017. године, стр. 681-695. Душко Певуља: „Сентандрејски буквар Гаврила Стефановића Венцловића“, Наука и стварност, Пале 2018. године, стр. 491-510. 80
ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Преглед живота и рада Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данасумемо ga кажемо, одиїрало се између 1711. и 1747. юдине. Te прве їодине из- рониоје из мрака раної осамнаестог века; оне друге їодине, на исти начин, нестаоје у тами времена, тако гласе већ чувене ријечи
Милорада Павића, до данас најзначајнијег проучаваоца живота и рада овога, како ће га на једном другом мјесту Павић назвати, језичкоїа мага. Повјесница српског народа у читавој првој половини осамнаестог вијека обиљежена je сеобама, немирима, несигурношћу и неизвјесношћу у тражењу општег курса
националног кретања. Све ce ово одразило и на Венцловићев живот. У једном запису читамо ове његове ријечи, које магистрално сажимају дух немирних времена: Писмо на леду позадуже траје, неголи наши срећни и добри данци у миру бораве. На крају обимног кодекса у којем се налази и Сетандрејски буквар,
Венцловић такође оставља драгоцјено свједочанство о своме Бремену: А ово, нека се зна, чиним вам, вољне придошлицемоје који сте на земљи, да се не питате зашто није писано редом, неїо збрда здола изложено и спреда и страга. Ово беше стога што ово никад није у мој разум дошло, штавише, овако се
испуни. Како обично! места не имах, неїо у туђој земѣи нађох књшу звану Библија и прочитах je, рекох: Само ћу ово исписати на листове и поћићу отуд. Затим остадох збої незїодної времена, и од месеца до месеца одлаїах одлазак за неколико іодина. Мало-помало док хартија не постаде дебела. И сврши се
ово довде їодине од Христової рођења 1717. Боїу нашем слава у векове. Амин. Као и о многим другим преписивачима и
вриједним националним духовним прегаоцима из првих деценија осамнаестог вијека, и о Венцловићу се мало тога поуздано зна. Постоје бројне 81
оправдане препреке да би се сачинила његова поуздана биографија. Иако нерадо говори о себи, попут средњевјековних писаца, опет су најпоузданији оријентири за сачињавање његове, макар биографске скице записи у којима je (и) о себи понешто прибиљежио. Претпоставља се да je рођен негдје у Срему око
1680. године. Отац му се звао Стефан, па отуда долази његово презиме Стефановић. Друго презиме Венцловић настало je преводом (стефанос на грчком значи венац). За вријеме Велике сеобе (1690), сјединио се са браћом Дрињанима, калуђерима из манастира Рача и доспио до Сентандреје, у близини Будимпеште.
Недуго послије Велике сеобе ово мјесто на падинама Дунава постаје важно средиште српскога народа, трговачки, културни и духовни центар, обиљежен са више прелијепих православних цркава. Марљивошћу и даром, Гаврил Стефановић Венцловић постаје најврснији ученик Кипријана Рачанина, који ће у
новосаграђеном храму светога Луке у Сентандреји, на самој обали нижИеншговиһ ПОХВАЛА КБИЗИ Дунава, основата скрипторијум, насушно потребну преписивачку школу. Преписивачким радом грчевито ce настојало надокнадити непостојање штампарије за српске ћириличне књиге и компензо- Й I á вати оскудица
богослужбених књига. Венцловић није био само посвећен преписивач, већ и даровит цртач, мајстор графичких минијатура и иницијала, којима je на рукописним књигама оставио печат свога труда и дара. Духвону везаност за Кипријана Рачанина истицао je и онда кад овај већ одавно више није био жив. Један од
најбољих познавалаца прошлое™ Сентандреје, Динко Давидов, о значају преписивачког и укупног рада рачанских калуђера,
посебно Кипријана Рачанина и Гаврила Стефановића Венцловића, пише: „Сентандрејску књижевну школу предано je водио скромни и вредни општи духовник Кипријан Рачанин. У разним записима, поред Кипријана, поименице се помињу Јеротеј, Максим, Михайло, Григорије, Гаврило, а било je 82
и оних који су остани анонимни. Ови су у Сентандреји преписивани тада тако потребне богосяужбене и друге књиге, украпіавани их цртежима светитељских пикова и композицијама које се односе на текстове. Биће да су неке књиге преписани join по наиогу патријарха Арсенија III, будући да je он за време
боравка у Сентандреји обиназио њихов конак. Давно je уочено да je један од најважнијих Рачана био многогрешны Кипријан јеромонах [.] Најмиађи и најдаровитији међу српским духовницима од пера био je Гаврин Стефановић Венцновић [.] Kao свештеник и беседник сиужио je у горњодунавским шајкашким
српским подграђима, у Коморану и Ђуру Једно je тачно: у Сентандреји je прошао кроз преписивачко-цртачку шкоиу. Ha једном мјесту истине да je ученик бившаго у Сент-Андреји обштеГ духовника Кипријана Рачанина. Дирљив je његов запис у минеју за март који говори о годинама учења: списа млади ђакон
Гаврил, у свети Андреј више Будима [.] јоште слов до конца не навиках“. У трећој и четвртој деценији осамнаестог вијека Венцповић je свештеносиужитељ y Ђуру и Коморану, а неријетко у том пе риоду борави у Сентандреји. У то вријеме стиче и гиас угпедног проповједника. Четрдесетих година овога
стољећа, у посљедњој деценији свога живота (сам нас обавјештава о својој старости у томе периоду), бесједе које je изговарао својој шајкашкој пастви биљежи на чистом народном језику. За себе,уморан од бројних на пора и драматичних историјских прииика, у којима му je протекао живот, каже: Други со
том трїовином нека да биртлују, по широку и дубоку мору плави се, те далеке пучине преброђују ходећи и свакад се
сноси, йретерива с ветрови, Гњуран с Големи таласи, да веће стичеі Te се Големи каламар їоли паламар нарече. Ճ мени досита побоѣе, лепше иуљудније то се свиди по сиромашки се на земѣидржати, те и с два вока сралицом по страни на слатко плужеһи, а по издалека мило гледећи много добаљање морских таможивотилаца. 83
® р։и Стефа новий Вснцловиһ ПОХВАЛА КЊИЗВ ճ ja како моїу, с натеїом копирката се и оскудно се живући тако, да се моїу и с мало теста таворити без мною мућње и чемерна дерта, нею мнале и велике у комори с метлом сметати новчане хрпе, те с многим добијањем, многу и тугу подносеһи. Гаврил Стефановић
Венцловић je био јеромонах, бесједник и проповједник, пјесник, богослов, прозни и драмски писац, преписивач, преводилац, приређивач. Оставио je обиман рукописни опус од двадесет зборника на скоро двадесет хиљада страница. Стилски, поетички и књижевноисторијски Венцловић je Гра нични писац. Његовим
књигама писаним на српскословенском језику (које су, према ријечима Павла Ивића, лабудова пјесма српске редакције старословенскогјезика) практично се окончава стара српска књижевност. Половином опуса насталом на народ ном језику Венцловић навјешћује нека од кључних својства нове српске књижевности,
која ће Доситеј Обрадовић, а затим, још изразитије, Вук Караџић, положити у њене темеље. Обимно рукописно дјело Гаврила Стефановића Венцловића, писано на српскословенском и народном језику, симболише путању српске књижевности од старе ка новој, од једног до другог поетичког концепта, док, шире
гледано, његов опус означава прелазак из једног у други културноцивилизацијски концепт: из византијско-словенског у западноевропски. Заједно са Захаријом Орфелином, Јованом Рајићем и Доситејем Обрадовићем, Гаврил Стефановић Венцловић je најзначајнији српски писац (он je jeдан од првих који себе тако
назива) од Велике сеобе до Вука Караџића и његовог доба. Венцловићево дјело тек треба откриваТи,
приређивати и објављивати, поредити са изворима и утврђивати оригиналност, књижевноисторијски и културноисторијски контекстуализовати и вредновати. До тада, оно ће за нас, а на нашу немалу срамоту, бити скривени бисер, о коме више слутимо него што га поуздано знамо. 84
ПОХВАЛА КЊИЗИ - БЕСЈЕДА 0 БЕСЈЕДНИШТВУ ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЋА ВЕНЦЛОВИЋА ОПШТЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ВЕНЦЛОВИЋЕВОГ БЕСЈЕДНИЧКОГ УМИЈЕЋА Милорад Павић, састављач књиге Гаврила Стефановића Венцловића под насловом Црни биво у срцу, најобимнијег избо ра из његовог волуминозног рукописног опуса, овог вриједног
ствараоца из првих деценија осамнаестог вијека представља као „свестраног чудака, говорника, антологичара, преводиоца, песника, преписивача, научника-енциклопедисту и естетичара, који je излазио пред своју паству са „сабљом у језику“1. У љетопису цркве у Коморануу којој je одјекивала Венцловићева
проповједничка ријеч, забиљежено je: „В лето 1739. дође јеромонах Гаврил Стефановић, славни проповедник из Сентандреје“2. Задивљен Венцловићевим списатељским умијећем и осјећајем за језик, Меша Селимовић ће га у својој знаменитој књизи За и против Вука назвати „чудесни Венцловић“ и са усхићењем
констатовати: „Унутарње богатство Венцловићева језика, патина дугог трајања које носи у себи, фина култивисаност фразе, ритма композиције, еластичност и прилагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност уз крајњу економичност, све je то било достигнуто веома рано, на самом
изласку из седамнаестог века [.] Венцловићево дело није штампано, и цела једна историјска аквизиција, већ остварени високи домет на искуству векова, остао je мртво благо, а сада je само величанствена ископина, сетно сведочанство једне велике могућности коју су време и прилике онемогућиле“3. 1
Милорад Павић: Гаврип Стефановић Венцловиһ, Београд 1972. године, стр. 5. 2 Исто, стр. 128. 3 Меша Селимовић: За и
против Вука, Београд 1979. године, стр. 153. 85
Гаврил Стефановић Венцловић, заједно са Јованом Рајићем, Захаријом Орфелином и Доситејем Обрадовићем припада кру гу најплоднијих, најразноврснијих и најзначајнијих стваралаца српске књижевности осамнаестог вијека. Сваки од њих y овом раздобљу, као и у српској књижевности уопште, има различит ста
тус и књижевну судбину. Венцловићева специфичност je у томе што je његово дјело и данас само једним мањим дијелом познато и доступно. Зато, када се пише и мисли о њему, нужно je исказивати опрезност и обазривост. Прије света, треба имати на уму да je Венцловићево дјело фрагментарно презентовано, и
то у обимнијој Павићевој редакцији, у облицима који немају увијек упориште у оригиналним рукописима „славног проповједника“. To ce лијепо види када ce Павићева упореди са обимом знатно скромнијом редакцијом Гаврила Витковића, која није довољно репрезентативна јер ce темељи на малом узорку. У
литератури je више пута истицано да je Павићев избор из Венцловићевог опуса антологијски а не књижевноисторијски, да je ауторска изворност замијењена приређивачевом креативношћу и умјетничким свјетоназорима4. Друго важно питање тиче ce Венцловићеве оригинално сти, идентификовања његових узора и
односа према њима, које je једно од најзахтјевнијих када je ријеч о писцима из старијих раздобља српске књижевне баштине. Само један примјер овдје може снажно илустровати комплексност ове проблематике. Године 2013. објављен je и преведен на савремени српски jeзик Венцловићев Сентандрејски буквар
(1717), који je скоро 150 година, према једној несигурној претпоставци Стојана Новаковића, приписиван Кипријану
Рачанину5. Новаковић je претпостављао да je тај буквар, који je био само невелики 4 Види: Јован Деретић:„Мистификације око Венцловића и старе српске поезије“, Књижевна историја, Београд 1972. године, кн . IV, св.16, стр. 705-722. 5 Види: Душко Певуља: „Сентандрејски буквар Гаврила Стефановића Венцловића", Наука u стварност, књига 12, том 1,Пале 2018. године, стр. 491-507. 86
j i ! ՛ , почетни дио обимног рукописног кодекса, обликован према неком руском буквару6. Када je ријеч о теми овога рада, у којем je, у ширем смислу, ријеч о Венцловићевим теоријским ставовима о бесједи и бесједништву, који су проистекли из његове непосредне проповједничке дјелатности, књига Црни
биво у срцу, може да послужи као вјеродостојан извор. Jep, ма како да су обликовани фрагменти из Венцловићевог опуса на народном језику и без обзира на њихово поријекло, они откривају Венцловићев савјестан однос према бесједништву, његовој улози и значају у једном друштву које je у драматичним
историјским околностима покушавало да се организује и утврди облике нормалног живота. Зато тежишни смисао ријечи овог разностраног ствараоца није био проповједнички у ужем одређењу: „Пресудна je утилитарна функција беседе и он у првом реду брине о начину васпитања и поучавања својих слушалаца.уз
подједнаку пажњу кауспостављању и одржавању интимнијег, ближег додира са публиком у виду двоструке повратне спреге: проповедник - паства. Венцловић пре света има свест о различитом саставу својих слушалаца, о неједнаким могућностима схватања и разумевања, разноликости карактера, тако да свесно
диференцира публику, према томе прилагођавајући беседе и дефинишући методе поуке“7. Облик и тематски дијапазон Венцловићевих апострофа одредиле су и конкретне историјске прилике и његова свијест о њима: „Он je недостатак штампане речи једноставно замењивао усменом речју, и све што би се у нормалним
приликама могло и хтело саопштити путем штампе, он je саопштавао на једини у оно време и у приликама 6 Види: Стојан
Новаковић: „Стари Српско-словенски буквар с неколиким белешкама за историју буквара уопште“, у: Нада Савковић (Прир.), Од Рачана до Стерије, Нови Пазар-Нови Сад, 2010. године, стр. 13-37. 7 Бојан Памучар: „Азбучник појмова о кіьижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, Људи їоворе, број 10, Торонто 2011. године, стр. ЗО. 87
.врил Стефановић Вешиовиһ ПОХВАЛА КЊИЗИ под којима je живео српски народ, одиста приближно ефикасан начин - путем беседе“8. Павић нас информише да je готово читав опус овог проповједника писан на народном језику настао у фор ми бесједа, или join прецизније, тај жанр могао би се одредити као
„зборник беседа као синтетичка енциклопедијска форма која инкорпорира остале жанрове“9. Милорад Павић, знатно доцније и Бојан Памучар, у изванредној студији „Азбучник појмова о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, примјећују да знатан дио тих текстова не припадају овоме жанру и да се само
условно могу сврстати у његове оквире: „Слово je богата ризница разноврсних и разноликих реминисценција из традиције, цитата Библије, поређења, метафора, симбола уз наговештену употребу народног језика у изразу и лексици, као и уметање реалистичких фрагмената у проповед. У једној грубој формулацији
може се сматрати изоморфним у односу на целокупно Венцловићево дело, које je на сличан начин, само на ширем плану грађе, синтеза разноврсних елемената, слободно структуираних у удруженом настојању да изнесу поуку и сврху беседе“10. Независно од форми у којима Павић доноси Венцловићеве ставове о
бесједништву у књизи-зборнику Црни биво у срцу, они су занимљиви, јер, макар посредно, откривају теоријску подло гу његовог бесједничког и проповједничког рада. Чак je од другостепене важности и оригиналност ових интересантних, разно врсних и многобројних запажања, јер ако нису изворно ауторови,
они предочавају његову бесједничку позицију и проповједнички идеал, његову склоност да ce темељно припрема за
одговорну дужност коју je предано и са страшћу обављао. Најзад, са вели ком вјероватноћом се може тврдити да су текстови који према 8 Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић, стр. 142. 9 Бојан Памучар: „Азбучник појмова о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, стр. 27. · 10 Исто, стр. 145. 88
прецизнијем жанровском одређењу представљају бесједе, оригиналне Венцловићеве творевине: по етилу и језику, асоцијативном регистру, фигуративним комплексима, тематици и реалистичким појединостима. Венцловић je баштинио двије проповједничке школе и традиције. Очигледно je обје добро познавао и њихова
искуства у својим апострофама комбиновао. Једна je источнохришћанска, византијска, чији су главни представници били Василије Велики, Глигорије Богослов и Јован Златоусти, Нашем аутору je био најближи Јован Златоусти који je, имајући на уму слабост човјекове природе, „подучавао олакшавајући тескобу
људима“. Павић закључује да je „један велики део Венцловићевих беседа рађен по узору на Златоустог, или представља мање или више верне прераде и посрбљавања Златоустових беседа“11. Друга традиција на коју се угледао Венцловић била je њему временски знатно ближа, руско-украјинска барокна омилитика,
чији су најистакнутији представници били Василије Гаљатовски и Лазар Баранович. Obom залеђу он дугује неке од одређујућих постулата својих бесједа и проповиједи: учестало уметање реалистичких фрагмената, разуђен регистар слика и асоцијација, поетске и драмске елементе проповједи, непосредан контакт
са паством/слушаоцима, специфичност језичког израза, доминантност алегорије као начина преношења порука и изразита дидактичност изговорених садржаја. Та спона између Венцловићевих бесједа, временског тренутка у којем су настале и изговорене, умногоме одређује њихов тон, карактер и вриједност:
„Венцловићеве беседе су највредније и најоригиналније у оним надахнутим тренуцима када ce y њима овај
велики госпо дар језика са замахом и гневном силином обрати својој шајкашкој пастви и изнесе на предикаоницу тешкоће, сукобе, односе и “ Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић, стр.142. 89
кризе српског народа у Угарској у првој половини XVIII века“12. На њихова наведена својства указао je Јован Скерлић y својој књижевноисторијској синтези српске књижевности осамнаестог вијека, сљедећим ријечима: „Те његове беседе не одликују се само чистим и течним народним језиком, правом народном
синтаксом, обилним речником, обртима и фигурама из народног причања; оне показују стварно и велико познавање народнога живо та, разумевање народних потреба, озбиљно схватање пастирске дужности, тако да беседе Гаврила Стефановића Венцловића иду у најбоље производе целе српске омилитике“13. На основу
сазнања стечених из наведених традиција, али и на основу властитих искустава из непосредних контаката са својом паством, он je знао да успјех проповиједи или бесје- де подједнако зависи колико од спремности, спретности и посвећености онога који се обраћа, толико и од оних који га слушају, са којима
путем живе усмене ријечи успоставља чврсту везу. Навешћемо овдје карактеристичне Венцловићеве ставове о бесједнику, бесједи и слушаоцу, које je Милорад Павић у избору из његовог опуса донио у стихованом облику. У „Похвали беседнику“ Венцловић казује: „Тко људе уразумљује/ Томе разуму његову нејма
краја,/ Ко зна потајну/ Што лежи у чијем срдцу,/Како тај књиге не би знао?/ Језик му je/ Кано перо скорописца књижевна/ Не пише ни с пером, Него са својим прстом/Без мастила“14. Као похвалне особине бесједникове овдје су посебно наглашени раз ум, знање, способност уживљавања у унутрашњи свијет
других људи, познаваше језика и визуелног опредмећивања проповједниковог става, његових невербалних
гестова, дакле,укупне појаве. 12 Исто, стр. 145. 13 Јован Скерлић: Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1966. године, стр. 199. 14 Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу, приредио Милорад Павић, Београд 1996. године, стр. 158. 90
Текст који Павић насловљава „За добру беседу молитва“ овако гласи: „Којино си родила слово божије с плоћу,/ Ти и сад, молим те, роди,/ Ако су ми и погана уста/ У њима божије слово!/Боже, који шил еш/ Слово своје земл и,/ Пошаљи у моја земљана уста,/ Да у кроткости тече слово твоје/ У ушима слушатеља
мојих“15. За успјех бесједе нису, ипак, довољне само проповједникове спо собности, већ и благослов господњи и бесједнику и слушаоцима, због чега Венцловић употребљава молитвени тон y obom тексту. Држећи да je за успјех изреченог најважније како ће бити примљено од оних којима je намијењено,
Венцловић молитвено призива кроткост за слушаоце. Текст под насловом „Молитва за слушаоце“ гласи: „Речи, која нас ради плот би, У плоти мојој буди реч, Учини и возљубљеним/Слушатељима мојим/ Да приме у уши речи моје,/ Од тебе, Речи, дате!“16 У књизи Црни биво у ерцу, како рекосмо, до сад
најобимнијем избору из Венцловићевог замашног рукописног опуса на народном језику, налази се више различитих текстуалних фрагмената који откривају његове теоријске ставове о бесједништву, а који нам посвједочују да je овај „славни проповедник“ непрестано мислио о своме позиву и да му се са ријетком
преданошћу посвећивао. У једном од тих фрагмената Венцловић пише: „Кад ко поздуго хоће што да беседи и навала му je приспела беседљива на уста, мучно му je то све једним махом изговорити, него и неколико дана вал а да разреди да и сам облакша те не смета језика, и људима нека je наслатко слушати и
примит рабирајући по реду о чему je приказивање. Ни то не може бити да се хамбар жита саспе уједан џак и однесе се.
Тако ни памет све учене књиге уједанпут не може сместити у мозак свој, ако не по мало докле се све еручи. И слух и језик с мером се држи. Свашто je много човеку досадно 15 Исто, стр. 123. 16 Исто, стр. 134. 91
ако би штио и најслађе било. Свет je свет и ништа овога света од видела света нејма послађе, а много доби гледећи и то се досади те једва чека кад ће се смркнути да полежи и одмори се мало жмурећи му с очима. Ако ли je подуга ноћ, пак једва чека да би брзо свануло и нагледа се дна, те што за видела
упослује. Зато Бог видећи му нашу нелагодност двоструко нам доби дади: лето за старање своје хране пољско рађење, а зиму за хузурење у топлих соба нам седети и ко што има посла седећи радити. Дан за посао, a ноћ пак за спавање и отпочинак телу и очима“17. Овдје смо изабрали један од најупечатљивијих
примјера Венцловићевог истицања важности „бесједничке мјере", обима казивања, које je од пресудне важности за бесједников успјех. Губљење из вида те мјере обесмишљава само проповиједање и чини га нефункционалним. Мјера на којој на бројним мјестима инсистира Венцловић, као што се види из наведених
ријечи, подједнако je значајна и за говорника и за његове слушаоце, чиме je истакнута њихова спрега као услов остваривања „комуникације“. Као и на другим мјестима, он теоријски став увијек илуструје неколиким живо писним примјерима и сликовитим поређењима како би остварио што убједљивији реторички
ефекат.18 ювиһ Вснцмчзић ПОХВА. 17 Исто, стр. 134. 18 Један од тих животних примјера je и сљедећи: „ Јерно и сам се себи бојим, зашто не себи да своје семе сејем ни у своју ми њиву, него семе и њива je спахијска, ja исто за најам послујем. А семе господиново у земљу му зачепркавам, еда би боље никло
и да га вране и свраке не позобљу како прво што су и с клицами с оштри кљунови им све почупали и
изјели. Зашто ако своме господину летіье не донесем кога рода, срам he ми бити. Зато не смем се усудити много ни усева у суву земљу метати, ако напре не узвидим наспоравају ли се н иве -ваша срдца износити род на видело, да се о томе похвалим!“, Исто, стр 242. И овдје се указује на нужност успостављене комуникације између проповједника и његових парохијана, као важног предуслова „хвајде“ изговорених ријечи. Овај примјер важан je зато што открива још једно својство Венцловићевог бесједничког постпупка. Он веома често параболично казивање, библијског поријекла, тако карактеристично за нашу средњевјековну књижевност, којим започне текст, поентира сликовитим поређењем или једнозначном сугестивном сликом. 92
И наредни одломак je проблемски и смисаони сличан претходном. Венцловић пише: „Тако ето и да je учитељској беседи: c Бременом и одмучање ваљаде имати. Тако да не себе каха и у забун меће са навалом беседљивом, а ни слушаоце свр мере с тробоњеном досадом заглушити. Знајући за то прмудри цар и пророк
Соломон изговори ове речи: Има вели томе време када іоворити а с временом и помучити. Ама вама христјани, дужно je свакад ту стојећи вам у цркви. Ваша време тихо имати, нема уста, а уши отворене и бистро умље, за памтење божијих од учител а издватаих вам заложених речи. Толико само једноме учитељу и
по њем чатцем и певцем црковних ту време нека je говорљиво, a не и другим. Јерно ваша je ћуд слична новоме вину испод бадњица, црпану пијући у незнан, докле који и овртоглави. А тко ли je доличан стародвњашњем тиху вину, тај многу издаје за снагу требајућим хвајде“19. Очигледно опсједнут значајем
обима казивања, чију важност je увидио у вишегодишњој проповједничкој дјелатности, Венцловић и у горњим ријечима назначава сврховитост бесједничке мјере, илустроване нужношћу да ce „беседљива навала“ одмијени„одмучањем“, да се послужимо његовом говорничком сликовитошћу. Параболи, поређењу те
поједностављеној слици,у наведеном примјеру, Венцловић придружује и цитат, којим често поткрепл ује своја казивања. 19 Исто, стр. 296-297. 93 |
| adam_txt |
САДРЖАЈ 0 ЦРКВАМА И СОКАЧКИМ КУНАМА 7 ЗЕМЉОДРШЦИМА, КНЕЗОВИМА, СПАХИЈАМА, 9 ВОЈИШТАНСИМ ВОЈВОДАМА 9 О ЛАЖНОМ ПОСТУ 12 ЖЕНАМА 13 0 КЊИГАМА И НАУЦИ 14 0 СЕБИЧНОСТИ 18 ДВОКОЛИЦА ПРАВДЕ И ГРЕХА 20 ОИГРАЧИЦАМА 21 0 ЖЕНАМА И ДЕВОЈКАМА 22 ОУЧИТЕЉИМА 23 ПОХВАЛА КЊИЗИ 24 ГОСПОДАРИМА, КМЕТОВИМА, ВРХОВНОХ ГОСПОДИ, КНЕЗОВИМА, БИРОВИМА И ЦАРЕВИМ ОФИЦИРИМА 29 О НЕСЛОЗИ 31 О НЕПОТРЕБНОМ КИЊЕЊУ ТЕЛА 33 О ЗАВИСТИ 34 О НЕЗАХВАЛНОСТИ ПРЕМА УЧИТЕЉИМА 35 ЗЕМЉОДРШЦИМА 36 КАЛУђЕРИМА 38 УЧИТЕЉИМА 39 СВЕШТЕНИЦИМА 40 ТАШТИНА НАД ТАШТИНОМ 43 О ПРИЈАТЕЉСТВУ 44 ЗЛАТНА СРЕДИНА 45 О НЕРАВНОПРАВНОСТИ ЖЕНА 46 ДЕВОЈКАМА И ЖЕНСКОМ СТРУКУ УОПШТЕ 49 СВЕШТЕНИЦИМА 50 НУРИЈАШКИМ ПОПОВИМА 51 101
53 О ЛАЖНОJ МОЛИТВИ О ВЕРНОМ ДРУГУ 54 О ЛАКРДИЈАМА, МАСКАРАМА И ВАШАРИШТИМА 55 КАРАЊЕ ВИСОКОУМЉИВИМ СВЕШТЕНИЦИМА 57 О ЦРКВИ И КРЧМИ 58 БЛУДНИЦИМА 60 ОУКОПУ 63 О МУДРОСТИ И ЦАРСТВИМА 64 СВИМАИСВАКОМЕ 65 ГОСПОДИ И СЛУГАМА 66 РАСИПНОЈ ГОСПОДИ 67 О ДАВАЊУ ТУГИМ ЦРКВАМА 69 ОФИЦИРИМА 70 О ПРАВОМ И ЛАЖНОМ ПЛЕМСТВУ 71 ПРОВАЛИЈА ИЗМЕНУ НАС 72 ОФИЦИРИМА И БИРОВИМА 73 ДОДАЦИ 75 Гаврил Стефановић Венцловић 76 О Гаврилу Стефановићу Венцловићу 78 Душко Певуља ПОХВАЛА КЊИЗИ - БЕСЈЕДА О БЕСЈЕДНИШТВУ ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЋА ВЕНЦЛОВИЋА О књизи 102 85
ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Рукописне књиге I Ha српскословенском језику Службена књта, 1711-1716. године. Минеј за март-април, 1717. године. Минеј светога Луке за август, око 1717. године. Разїлаїолник, 1717. године. Часови и боїородичник, 1725. године. Пресађеница, 1735. године. Молитве, акатисти, 1739. године. Каноник, 1739. године. Црквени зборник, између 1730. и 1740. године. II На народном језику Лазар Баранович: Мач духовни, превод, проповједи у три књиге, 1736. године. Поученија и слова разлика, 1732. године. Житија, слова и поуке, око 1740. године. Великопостник, 1741. године. Пентикости, 1743. године. Слова изабрана,у двије књиге, 1745. и 1746. године. 76
Објављена дјела Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу (легенде, беседе, песме), приредио Милорад Павић, Београд 1966. и 1996. године. Гаврил Стефановић Венцловић: Сентандрејски буквар, превели и приредили Томислав Јовановић и Димитрије E. Стефановић, Будимпешта-Београд 2013. године. Гаврил Стефановић Венцловић: Изабрана дела, Београд 2018. године. Зборници, прегледи, хрестоматије Избори из дјела Љубомир Стојановић: Стари српски записи u натписи, књига I -III, Београд 1903. године. Дорђе Сп. Радојичић: Антолотја старе српске књижевности (XI-XVIII века), Београд 1960. године. Милорад Павић: Стари српски записи и натписи, Београд 1986. године. Томислав Јовановић: Стара српска књижевност, Београд 2006. године Мило Ломпар и Зорица Несторовић: Српска књижевност XVIII и XIX века, Београд 2009. године. Нада Савковић: Од Рачана до Стерије, Нови Пазар-Нови Сад 2010. године. 77
О ГАВРИЛУ СТЕФАНОВИЋУ ВЕНЦЛОВИЋУ Монографије, прегледи, синтезе, историје књижевности Избор Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић, Београд 1972. године. Тихомир Остојић: Српска књижевност од Велике сеобе до Доситеја Обрадовића, Сремски Карловци 1905. године. Јован Скерлић: Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1966. године. Дејан Медаковић: Путеви српскої барока, Београд 1970. године. Милорад Павић: Историја срйске књижевности барокної доба, Београд 1970. године. Павле Ивић: Српски народ и њетвјезик, Београд 1979. године. Меша Селимовић: За и против Вука, Београд 1979. године, 'ђорђе Трифуновић: Стара српска кѣижевност, Београд 2009. године. Јован Деретић: Историја српске књижевности, Зрењанин 2002. године. Александар Милановић: Кратка историја српскої кн ижевної језика, Београд 2010. године. Динко Давидов: Сентандреја: српске повеснице, Београд-Нови Сад 2011. године.
Студије, расправе, чланци Избор Гаврило Витковић: „Нови подаци за историју српских пресељења у Угарској“, Глисник српскої ученої друштва, свеска XXVIII, Београд 1870. године, стр. 450-489. Владан С. Јовановић: „Гаврило Стефановић Венцловић“, Дијалектолошки зборник Српске краљевске академије, књига
2, Београд 1911. године, стр. 107. Никола Радојчић: „О презимену и пореклу Гаврила Стефановића Венцловића“, Гласник ИсторијскоГ друштва у Новоме Саду, кн ига 4, свеска 2, Нови Сад 1931. године, стр. 314-316. Ристо Ковијанић: „О Гаврилу Стефановићу Венцловићу“, Зборник Матице српске за књижевност
ијезик, књига 1, Нови Сад 1953. године, стр. 164-165. Душан Ј. Поповић и Милица БоГдановић: „Девет писама Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборник Матице српске за књижевност ијезик, књига 4. и 5. Нови Сад 1958. године, стр. 150-161. Јован Деретић: „Мистификације око Венцловића и старе српске
поезије“, Књижевна историја, књига IV, свеска 16, Београд 1972. године, стр. 705-722. Дејан Медаковић: „Одјек у сликарству једне проповеди Г. С. Венцловића“, Прилози за књижевност, језик, историју и фолк лор, књига 42, број 1-4, Београд 1976. године, стр. 167-169. Челица Миловановић: „О изворима и
књижевном поступку Гаврила Стефановића Венцловића“, Зборник Матице српске за књижевност ијезик, књига XXIX, свеска 1,Нови Сад 1981. године, стр. 27-42. Милорад Павић: „Гаврил Стефановић Венцловић као историчар“, Balcanica, књига XIII-XVI, Београд 1982/83. године, стр. 117-136. 79
Љупка Васиљев: „Буквар из 1717. године - дело Гаврила Стефановића Венцловиһа“, Зборник за филолоГију и лингвистику, књига 39, свеска 2, Нови Сад 1996. године, стр. 217-232. Маријан Мишић: „Полемике о делу Гаврила Стефановића Венцловића“, Свеске, број 72, Панчево 2004. године, стр. 213-222. Maja
Анђелковић: „Венцловићеве беседе на Божић и културни модели: ранохришћански, барокни и модерни“, Књижевност и култура 2, Београд 2010. године, стр. 41-48. Бојан Памучар: „Азбучник о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, Људи Говоре, број 10, Торонто 2011. године, стр. 11-41. Томислав
Јовановић: „Сентандрејски буквар на размеђи епо ха“, у: Гаврил Стефановић Венцловић: Сентандрејски буквар, Београд-Будимпешта 2013. године, стр. 329-340. Димитрије E. Стефановић: „Венцловићев Сентандрејски буквар из 1717. године“, у: Гаврил Стефановић Венцловић: Сентандрејски Гаврил Стефановиһ
Венцловиһ ПОХВАЛА КЊИЗИ буквар, Београд-Будимпешта 2013. године, стр. 307-328. Мелиса Стефановић-Бановић: „Нешто о беседама на Благовести Гаврила Стефановића Венцловића“, Доситејев врт, број 4, Београд 2016. године, стр. 107-123. Мелиса Стефановић-Бановић: „Беседа Јована Дамаскина на празник
Благовести у преводу и преради Гаврила Стефановића Венцловиһа'‘, Зборник Матице српскеза друштвене науке, 164/4, Нови Сад 2017. године, стр. 681-695. Душко Певуља: „Сентандрејски буквар Гаврила Стефановића Венцловића“, Наука и стварност, Пале 2018. године, стр. 491-510. 80
ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ Преглед живота и рада Све што о Гаврилу Стефановићу Венцловићу данасумемо ga кажемо, одиїрало се између 1711. и 1747. юдине. Te прве їодине из- рониоје из мрака раної осамнаестог века; оне друге їодине, на исти начин, нестаоје у тами времена, тако гласе већ чувене ријечи
Милорада Павића, до данас најзначајнијег проучаваоца живота и рада овога, како ће га на једном другом мјесту Павић назвати, језичкоїа мага. Повјесница српског народа у читавој првој половини осамнаестог вијека обиљежена je сеобама, немирима, несигурношћу и неизвјесношћу у тражењу општег курса
националног кретања. Све ce ово одразило и на Венцловићев живот. У једном запису читамо ове његове ријечи, које магистрално сажимају дух немирних времена: Писмо на леду позадуже траје, неголи наши срећни и добри данци у миру бораве. На крају обимног кодекса у којем се налази и Сетандрејски буквар,
Венцловић такође оставља драгоцјено свједочанство о своме Бремену: А ово, нека се зна, чиним вам, вољне придошлицемоје који сте на земљи, да се не питате зашто није писано редом, неїо збрда здола изложено и спреда и страга. Ово беше стога што ово никад није у мој разум дошло, штавише, овако се
испуни. Како обично! места не имах, неїо у туђој земѣи нађох књшу звану Библија и прочитах je, рекох: Само ћу ово исписати на листове и поћићу отуд. Затим остадох збої незїодної времена, и од месеца до месеца одлаїах одлазак за неколико іодина. Мало-помало док хартија не постаде дебела. И сврши се
ово довде їодине од Христової рођења 1717. Боїу нашем слава у векове. Амин. Као и о многим другим преписивачима и
вриједним националним духовним прегаоцима из првих деценија осамнаестог вијека, и о Венцловићу се мало тога поуздано зна. Постоје бројне 81
оправдане препреке да би се сачинила његова поуздана биографија. Иако нерадо говори о себи, попут средњевјековних писаца, опет су најпоузданији оријентири за сачињавање његове, макар биографске скице записи у којима je (и) о себи понешто прибиљежио. Претпоставља се да je рођен негдје у Срему око
1680. године. Отац му се звао Стефан, па отуда долази његово презиме Стефановић. Друго презиме Венцловић настало je преводом (стефанос на грчком значи венац). За вријеме Велике сеобе (1690), сјединио се са браћом Дрињанима, калуђерима из манастира Рача и доспио до Сентандреје, у близини Будимпеште.
Недуго послије Велике сеобе ово мјесто на падинама Дунава постаје важно средиште српскога народа, трговачки, културни и духовни центар, обиљежен са више прелијепих православних цркава. Марљивошћу и даром, Гаврил Стефановић Венцловић постаје најврснији ученик Кипријана Рачанина, који ће у
новосаграђеном храму светога Луке у Сентандреји, на самој обали нижИеншговиһ ПОХВАЛА КБИЗИ Дунава, основата скрипторијум, насушно потребну преписивачку школу. Преписивачким радом грчевито ce настојало надокнадити непостојање штампарије за српске ћириличне књиге и компензо- Й I á вати оскудица
богослужбених књига. Венцловић није био само посвећен преписивач, већ и даровит цртач, мајстор графичких минијатура и иницијала, којима je на рукописним књигама оставио печат свога труда и дара. Духвону везаност за Кипријана Рачанина истицао je и онда кад овај већ одавно више није био жив. Један од
најбољих познавалаца прошлое™ Сентандреје, Динко Давидов, о значају преписивачког и укупног рада рачанских калуђера,
посебно Кипријана Рачанина и Гаврила Стефановића Венцловића, пише: „Сентандрејску књижевну школу предано je водио скромни и вредни општи духовник Кипријан Рачанин. У разним записима, поред Кипријана, поименице се помињу Јеротеј, Максим, Михайло, Григорије, Гаврило, а било je 82
и оних који су остани анонимни. Ови су у Сентандреји преписивани тада тако потребне богосяужбене и друге књиге, украпіавани их цртежима светитељских пикова и композицијама које се односе на текстове. Биће да су неке књиге преписани join по наиогу патријарха Арсенија III, будући да je он за време
боравка у Сентандреји обиназио њихов конак. Давно je уочено да je један од најважнијих Рачана био многогрешны Кипријан јеромонах [.] Најмиађи и најдаровитији међу српским духовницима од пера био je Гаврин Стефановић Венцновић [.] Kao свештеник и беседник сиужио je у горњодунавским шајкашким
српским подграђима, у Коморану и Ђуру Једно je тачно: у Сентандреји je прошао кроз преписивачко-цртачку шкоиу. Ha једном мјесту истине да je ученик бившаго у Сент-Андреји обштеГ духовника Кипријана Рачанина. Дирљив je његов запис у минеју за март који говори о годинама учења: списа млади ђакон
Гаврил, у свети Андреј више Будима [.] јоште слов до конца не навиках“. У трећој и четвртој деценији осамнаестог вијека Венцповић je свештеносиужитељ y Ђуру и Коморану, а неријетко у том пе риоду борави у Сентандреји. У то вријеме стиче и гиас угпедног проповједника. Четрдесетих година овога
стољећа, у посљедњој деценији свога живота (сам нас обавјештава о својој старости у томе периоду), бесједе које je изговарао својој шајкашкој пастви биљежи на чистом народном језику. За себе,уморан од бројних на пора и драматичних историјских прииика, у којима му je протекао живот, каже: Други со
том трїовином нека да биртлују, по широку и дубоку мору плави се, те далеке пучине преброђују ходећи и свакад се
сноси, йретерива с ветрови, Гњуран с Големи таласи, да веће стичеі Te се Големи каламар їоли паламар нарече. Ճ мени досита побоѣе, лепше иуљудније то се свиди по сиромашки се на земѣидржати, те и с два вока сралицом по страни на слатко плужеһи, а по издалека мило гледећи много добаљање морских таможивотилаца. 83
® р։и Стефа новий Вснцловиһ ПОХВАЛА КЊИЗВ ճ ja како моїу, с натеїом копирката се и оскудно се живући тако, да се моїу и с мало теста таворити без мною мућње и чемерна дерта, нею мнале и велике у комори с метлом сметати новчане хрпе, те с многим добијањем, многу и тугу подносеһи. Гаврил Стефановић
Венцловић je био јеромонах, бесједник и проповједник, пјесник, богослов, прозни и драмски писац, преписивач, преводилац, приређивач. Оставио je обиман рукописни опус од двадесет зборника на скоро двадесет хиљада страница. Стилски, поетички и књижевноисторијски Венцловић je Гра нични писац. Његовим
књигама писаним на српскословенском језику (које су, према ријечима Павла Ивића, лабудова пјесма српске редакције старословенскогјезика) практично се окончава стара српска књижевност. Половином опуса насталом на народ ном језику Венцловић навјешћује нека од кључних својства нове српске књижевности,
која ће Доситеј Обрадовић, а затим, још изразитије, Вук Караџић, положити у њене темеље. Обимно рукописно дјело Гаврила Стефановића Венцловића, писано на српскословенском и народном језику, симболише путању српске књижевности од старе ка новој, од једног до другог поетичког концепта, док, шире
гледано, његов опус означава прелазак из једног у други културноцивилизацијски концепт: из византијско-словенског у западноевропски. Заједно са Захаријом Орфелином, Јованом Рајићем и Доситејем Обрадовићем, Гаврил Стефановић Венцловић je најзначајнији српски писац (он je jeдан од првих који себе тако
назива) од Велике сеобе до Вука Караџића и његовог доба. Венцловићево дјело тек треба откриваТи,
приређивати и објављивати, поредити са изворима и утврђивати оригиналност, књижевноисторијски и културноисторијски контекстуализовати и вредновати. До тада, оно ће за нас, а на нашу немалу срамоту, бити скривени бисер, о коме више слутимо него што га поуздано знамо. 84
ПОХВАЛА КЊИЗИ - БЕСЈЕДА 0 БЕСЈЕДНИШТВУ ГАВРИЛА СТЕФАНОВИЋА ВЕНЦЛОВИЋА ОПШТЕ ПРЕТПОСТАВКЕ ВЕНЦЛОВИЋЕВОГ БЕСЈЕДНИЧКОГ УМИЈЕЋА Милорад Павић, састављач књиге Гаврила Стефановића Венцловића под насловом Црни биво у срцу, најобимнијег избо ра из његовог волуминозног рукописног опуса, овог вриједног
ствараоца из првих деценија осамнаестог вијека представља као „свестраног чудака, говорника, антологичара, преводиоца, песника, преписивача, научника-енциклопедисту и естетичара, који je излазио пред своју паству са „сабљом у језику“1. У љетопису цркве у Коморануу којој je одјекивала Венцловићева
проповједничка ријеч, забиљежено je: „В лето 1739. дође јеромонах Гаврил Стефановић, славни проповедник из Сентандреје“2. Задивљен Венцловићевим списатељским умијећем и осјећајем за језик, Меша Селимовић ће га у својој знаменитој књизи За и против Вука назвати „чудесни Венцловић“ и са усхићењем
констатовати: „Унутарње богатство Венцловићева језика, патина дугог трајања које носи у себи, фина култивисаност фразе, ритма композиције, еластичност и прилагођеност вишем, изведеном облику мишљења, максимална изражајност уз крајњу економичност, све je то било достигнуто веома рано, на самом
изласку из седамнаестог века [.] Венцловићево дело није штампано, и цела једна историјска аквизиција, већ остварени високи домет на искуству векова, остао je мртво благо, а сада je само величанствена ископина, сетно сведочанство једне велике могућности коју су време и прилике онемогућиле“3. 1
Милорад Павић: Гаврип Стефановић Венцловиһ, Београд 1972. године, стр. 5. 2 Исто, стр. 128. 3 Меша Селимовић: За и
против Вука, Београд 1979. године, стр. 153. 85
Гаврил Стефановић Венцловић, заједно са Јованом Рајићем, Захаријом Орфелином и Доситејем Обрадовићем припада кру гу најплоднијих, најразноврснијих и најзначајнијих стваралаца српске књижевности осамнаестог вијека. Сваки од њих y овом раздобљу, као и у српској књижевности уопште, има различит ста
тус и књижевну судбину. Венцловићева специфичност je у томе што je његово дјело и данас само једним мањим дијелом познато и доступно. Зато, када се пише и мисли о њему, нужно je исказивати опрезност и обазривост. Прије света, треба имати на уму да je Венцловићево дјело фрагментарно презентовано, и
то у обимнијој Павићевој редакцији, у облицима који немају увијек упориште у оригиналним рукописима „славног проповједника“. To ce лијепо види када ce Павићева упореди са обимом знатно скромнијом редакцијом Гаврила Витковића, која није довољно репрезентативна јер ce темељи на малом узорку. У
литератури je више пута истицано да je Павићев избор из Венцловићевог опуса антологијски а не књижевноисторијски, да je ауторска изворност замијењена приређивачевом креативношћу и умјетничким свјетоназорима4. Друго важно питање тиче ce Венцловићеве оригинално сти, идентификовања његових узора и
односа према њима, које je једно од најзахтјевнијих када je ријеч о писцима из старијих раздобља српске књижевне баштине. Само један примјер овдје може снажно илустровати комплексност ове проблематике. Године 2013. објављен je и преведен на савремени српски jeзик Венцловићев Сентандрејски буквар
(1717), који je скоро 150 година, према једној несигурној претпоставци Стојана Новаковића, приписиван Кипријану
Рачанину5. Новаковић je претпостављао да je тај буквар, који je био само невелики 4 Види: Јован Деретић:„Мистификације око Венцловића и старе српске поезије“, Књижевна историја, Београд 1972. године, кн . IV, св.16, стр. 705-722. 5 Види: Душко Певуља: „Сентандрејски буквар Гаврила Стефановића Венцловића", Наука u стварност, књига 12, том 1,Пале 2018. године, стр. 491-507. 86
j i ! ՛ , почетни дио обимног рукописног кодекса, обликован према неком руском буквару6. Када je ријеч о теми овога рада, у којем je, у ширем смислу, ријеч о Венцловићевим теоријским ставовима о бесједи и бесједништву, који су проистекли из његове непосредне проповједничке дјелатности, књига Црни
биво у срцу, може да послужи као вјеродостојан извор. Jep, ма како да су обликовани фрагменти из Венцловићевог опуса на народном језику и без обзира на њихово поријекло, они откривају Венцловићев савјестан однос према бесједништву, његовој улози и значају у једном друштву које je у драматичним
историјским околностима покушавало да се организује и утврди облике нормалног живота. Зато тежишни смисао ријечи овог разностраног ствараоца није био проповједнички у ужем одређењу: „Пресудна je утилитарна функција беседе и он у првом реду брине о начину васпитања и поучавања својих слушалаца.уз
подједнаку пажњу кауспостављању и одржавању интимнијег, ближег додира са публиком у виду двоструке повратне спреге: проповедник - паства. Венцловић пре света има свест о различитом саставу својих слушалаца, о неједнаким могућностима схватања и разумевања, разноликости карактера, тако да свесно
диференцира публику, према томе прилагођавајући беседе и дефинишући методе поуке“7. Облик и тематски дијапазон Венцловићевих апострофа одредиле су и конкретне историјске прилике и његова свијест о њима: „Он je недостатак штампане речи једноставно замењивао усменом речју, и све што би се у нормалним
приликама могло и хтело саопштити путем штампе, он je саопштавао на једини у оно време и у приликама 6 Види: Стојан
Новаковић: „Стари Српско-словенски буквар с неколиким белешкама за историју буквара уопште“, у: Нада Савковић (Прир.), Од Рачана до Стерије, Нови Пазар-Нови Сад, 2010. године, стр. 13-37. 7 Бојан Памучар: „Азбучник појмова о кіьижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, Људи їоворе, број 10, Торонто 2011. године, стр. ЗО. 87
.врил Стефановић Вешиовиһ ПОХВАЛА КЊИЗИ под којима je живео српски народ, одиста приближно ефикасан начин - путем беседе“8. Павић нас информише да je готово читав опус овог проповједника писан на народном језику настао у фор ми бесједа, или join прецизније, тај жанр могао би се одредити као
„зборник беседа као синтетичка енциклопедијска форма која инкорпорира остале жанрове“9. Милорад Павић, знатно доцније и Бојан Памучар, у изванредној студији „Азбучник појмова о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, примјећују да знатан дио тих текстова не припадају овоме жанру и да се само
условно могу сврстати у његове оквире: „Слово je богата ризница разноврсних и разноликих реминисценција из традиције, цитата Библије, поређења, метафора, симбола уз наговештену употребу народног језика у изразу и лексици, као и уметање реалистичких фрагмената у проповед. У једној грубој формулацији
може се сматрати изоморфним у односу на целокупно Венцловићево дело, које je на сличан начин, само на ширем плану грађе, синтеза разноврсних елемената, слободно структуираних у удруженом настојању да изнесу поуку и сврху беседе“10. Независно од форми у којима Павић доноси Венцловићеве ставове о
бесједништву у књизи-зборнику Црни биво у срцу, они су занимљиви, јер, макар посредно, откривају теоријску подло гу његовог бесједничког и проповједничког рада. Чак je од другостепене важности и оригиналност ових интересантних, разно врсних и многобројних запажања, јер ако нису изворно ауторови,
они предочавају његову бесједничку позицију и проповједнички идеал, његову склоност да ce темељно припрема за
одговорну дужност коју je предано и са страшћу обављао. Најзад, са вели ком вјероватноћом се може тврдити да су текстови који према 8 Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић, стр. 142. 9 Бојан Памучар: „Азбучник појмова о књижевном раду Гаврила Стефановића Венцловића“, стр. 27. · 10 Исто, стр. 145. 88
прецизнијем жанровском одређењу представљају бесједе, оригиналне Венцловићеве творевине: по етилу и језику, асоцијативном регистру, фигуративним комплексима, тематици и реалистичким појединостима. Венцловић je баштинио двије проповједничке школе и традиције. Очигледно je обје добро познавао и њихова
искуства у својим апострофама комбиновао. Једна je источнохришћанска, византијска, чији су главни представници били Василије Велики, Глигорије Богослов и Јован Златоусти, Нашем аутору je био најближи Јован Златоусти који je, имајући на уму слабост човјекове природе, „подучавао олакшавајући тескобу
људима“. Павић закључује да je „један велики део Венцловићевих беседа рађен по узору на Златоустог, или представља мање или више верне прераде и посрбљавања Златоустових беседа“11. Друга традиција на коју се угледао Венцловић била je њему временски знатно ближа, руско-украјинска барокна омилитика,
чији су најистакнутији представници били Василије Гаљатовски и Лазар Баранович. Obom залеђу он дугује неке од одређујућих постулата својих бесједа и проповиједи: учестало уметање реалистичких фрагмената, разуђен регистар слика и асоцијација, поетске и драмске елементе проповједи, непосредан контакт
са паством/слушаоцима, специфичност језичког израза, доминантност алегорије као начина преношења порука и изразита дидактичност изговорених садржаја. Та спона између Венцловићевих бесједа, временског тренутка у којем су настале и изговорене, умногоме одређује њихов тон, карактер и вриједност:
„Венцловићеве беседе су највредније и најоригиналније у оним надахнутим тренуцима када ce y њима овај
велики госпо дар језика са замахом и гневном силином обрати својој шајкашкој пастви и изнесе на предикаоницу тешкоће, сукобе, односе и “ Милорад Павић: Гаврил Стефановић Венцловић, стр.142. 89
кризе српског народа у Угарској у првој половини XVIII века“12. На њихова наведена својства указао je Јован Скерлић y својој књижевноисторијској синтези српске књижевности осамнаестог вијека, сљедећим ријечима: „Те његове беседе не одликују се само чистим и течним народним језиком, правом народном
синтаксом, обилним речником, обртима и фигурама из народног причања; оне показују стварно и велико познавање народнога живо та, разумевање народних потреба, озбиљно схватање пастирске дужности, тако да беседе Гаврила Стефановића Венцловића иду у најбоље производе целе српске омилитике“13. На основу
сазнања стечених из наведених традиција, али и на основу властитих искустава из непосредних контаката са својом паством, он je знао да успјех проповиједи или бесје- де подједнако зависи колико од спремности, спретности и посвећености онога који се обраћа, толико и од оних који га слушају, са којима
путем живе усмене ријечи успоставља чврсту везу. Навешћемо овдје карактеристичне Венцловићеве ставове о бесједнику, бесједи и слушаоцу, које je Милорад Павић у избору из његовог опуса донио у стихованом облику. У „Похвали беседнику“ Венцловић казује: „Тко људе уразумљује/ Томе разуму његову нејма
краја,/ Ко зна потајну/ Што лежи у чијем срдцу,/Како тај књиге не би знао?/ Језик му je/ Кано перо скорописца књижевна/ Не пише ни с пером, Него са својим прстом/Без мастила“14. Као похвалне особине бесједникове овдје су посебно наглашени раз ум, знање, способност уживљавања у унутрашњи свијет
других људи, познаваше језика и визуелног опредмећивања проповједниковог става, његових невербалних
гестова, дакле,укупне појаве. 12 Исто, стр. 145. 13 Јован Скерлић: Српска књижевност у XVIII веку, Београд 1966. године, стр. 199. 14 Гаврил Стефановић Венцловић: Црни биво у срцу, приредио Милорад Павић, Београд 1996. године, стр. 158. 90
Текст који Павић насловљава „За добру беседу молитва“ овако гласи: „Којино си родила слово божије с плоћу,/ Ти и сад, молим те, роди,/ Ако су ми и погана уста/ У њима божије слово!/Боже, који шил еш/ Слово своје земл и,/ Пошаљи у моја земљана уста,/ Да у кроткости тече слово твоје/ У ушима слушатеља
мојих“15. За успјех бесједе нису, ипак, довољне само проповједникове спо собности, већ и благослов господњи и бесједнику и слушаоцима, због чега Венцловић употребљава молитвени тон y obom тексту. Држећи да je за успјех изреченог најважније како ће бити примљено од оних којима je намијењено,
Венцловић молитвено призива кроткост за слушаоце. Текст под насловом „Молитва за слушаоце“ гласи: „Речи, која нас ради плот би, У плоти мојој буди реч, Учини и возљубљеним/Слушатељима мојим/ Да приме у уши речи моје,/ Од тебе, Речи, дате!“16 У књизи Црни биво у ерцу, како рекосмо, до сад
најобимнијем избору из Венцловићевог замашног рукописног опуса на народном језику, налази се више различитих текстуалних фрагмената који откривају његове теоријске ставове о бесједништву, а који нам посвједочују да je овај „славни проповедник“ непрестано мислио о своме позиву и да му се са ријетком
преданошћу посвећивао. У једном од тих фрагмената Венцловић пише: „Кад ко поздуго хоће што да беседи и навала му je приспела беседљива на уста, мучно му je то све једним махом изговорити, него и неколико дана вал а да разреди да и сам облакша те не смета језика, и људима нека je наслатко слушати и
примит рабирајући по реду о чему je приказивање. Ни то не може бити да се хамбар жита саспе уједан џак и однесе се.
Тако ни памет све учене књиге уједанпут не може сместити у мозак свој, ако не по мало докле се све еручи. И слух и језик с мером се држи. Свашто je много човеку досадно 15 Исто, стр. 123. 16 Исто, стр. 134. 91
ако би штио и најслађе било. Свет je свет и ништа овога света од видела света нејма послађе, а много доби гледећи и то се досади те једва чека кад ће се смркнути да полежи и одмори се мало жмурећи му с очима. Ако ли je подуга ноћ, пак једва чека да би брзо свануло и нагледа се дна, те што за видела
упослује. Зато Бог видећи му нашу нелагодност двоструко нам доби дади: лето за старање своје хране пољско рађење, а зиму за хузурење у топлих соба нам седети и ко што има посла седећи радити. Дан за посао, a ноћ пак за спавање и отпочинак телу и очима“17. Овдје смо изабрали један од најупечатљивијих
примјера Венцловићевог истицања важности „бесједничке мјере", обима казивања, које je од пресудне важности за бесједников успјех. Губљење из вида те мјере обесмишљава само проповиједање и чини га нефункционалним. Мјера на којој на бројним мјестима инсистира Венцловић, као што се види из наведених
ријечи, подједнако je значајна и за говорника и за његове слушаоце, чиме je истакнута њихова спрега као услов остваривања „комуникације“. Као и на другим мјестима, он теоријски став увијек илуструје неколиким живо писним примјерима и сликовитим поређењима како би остварио што убједљивији реторички
ефекат.18 ювиһ Вснцмчзић ПОХВА. 17 Исто, стр. 134. 18 Један од тих животних примјера je и сљедећи: „ Јерно и сам се себи бојим, зашто не себи да своје семе сејем ни у своју ми њиву, него семе и њива je спахијска, ja исто за најам послујем. А семе господиново у земљу му зачепркавам, еда би боље никло
и да га вране и свраке не позобљу како прво што су и с клицами с оштри кљунови им све почупали и
изјели. Зашто ако своме господину летіье не донесем кога рода, срам he ми бити. Зато не смем се усудити много ни усева у суву земљу метати, ако напре не узвидим наспоравају ли се н иве -ваша срдца износити род на видело, да се о томе похвалим!“, Исто, стр 242. И овдје се указује на нужност успостављене комуникације између проповједника и његових парохијана, као важног предуслова „хвајде“ изговорених ријечи. Овај примјер важан je зато што открива још једно својство Венцловићевог бесједничког постпупка. Он веома често параболично казивање, библијског поријекла, тако карактеристично за нашу средњевјековну књижевност, којим започне текст, поентира сликовитим поређењем или једнозначном сугестивном сликом. 92
И наредни одломак je проблемски и смисаони сличан претходном. Венцловић пише: „Тако ето и да je учитељској беседи: c Бременом и одмучање ваљаде имати. Тако да не себе каха и у забун меће са навалом беседљивом, а ни слушаоце свр мере с тробоњеном досадом заглушити. Знајући за то прмудри цар и пророк
Соломон изговори ове речи: Има вели томе време када іоворити а с временом и помучити. Ама вама христјани, дужно je свакад ту стојећи вам у цркви. Ваша време тихо имати, нема уста, а уши отворене и бистро умље, за памтење божијих од учител а издватаих вам заложених речи. Толико само једноме учитељу и
по њем чатцем и певцем црковних ту време нека je говорљиво, a не и другим. Јерно ваша je ћуд слична новоме вину испод бадњица, црпану пијући у незнан, докле који и овртоглави. А тко ли je доличан стародвњашњем тиху вину, тај многу издаје за снагу требајућим хвајде“19. Очигледно опсједнут значајем
обима казивања, чију важност je увидио у вишегодишњој проповједничкој дјелатности, Венцловић и у горњим ријечима назначава сврховитост бесједничке мјере, илустроване нужношћу да ce „беседљива навала“ одмијени„одмучањем“, да се послужимо његовом говорничком сликовитошћу. Параболи, поређењу те
поједностављеној слици,у наведеном примјеру, Венцловић придружује и цитат, којим често поткрепл ује своја казивања. 19 Исто, стр. 296-297. 93 |
| any_adam_object | 1 |
| any_adam_object_boolean | 1 |
| author | Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 |
| author2 | Pevulja, Duško 1976- |
| author2_role | edt |
| author2_variant | d p dp |
| author_GND | (DE-588)121009254 (DE-588)1274130492 |
| author_facet | Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 Pevulja, Duško 1976- |
| author_role | aut |
| author_sort | Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 |
| author_variant | v g s vg vgs |
| building | Verbundindex |
| bvnumber | BV048626483 |
| ctrlnum | (OCoLC)1378496261 (DE-599)BVBBV048626483 |
| format | Book |
| fullrecord | <?xml version="1.0" encoding="UTF-8"?><collection xmlns="http://www.loc.gov/MARC21/slim"><record><leader>00000nam a2200000 cb4500</leader><controlfield tag="001">BV048626483</controlfield><controlfield tag="003">DE-604</controlfield><controlfield tag="005">20230427</controlfield><controlfield tag="007">t</controlfield><controlfield tag="008">221230s2021 bn |||| 00||| srp d</controlfield><datafield tag="020" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">9789997678454</subfield><subfield code="9">978-99976-784-5-4</subfield></datafield><datafield tag="035" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">(OCoLC)1378496261</subfield></datafield><datafield tag="035" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">(DE-599)BVBBV048626483</subfield></datafield><datafield tag="040" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">DE-604</subfield><subfield code="b">ger</subfield><subfield code="e">rda</subfield></datafield><datafield tag="041" ind1="0" ind2=" "><subfield code="a">srp</subfield></datafield><datafield tag="044" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">bn</subfield><subfield code="c">BA</subfield></datafield><datafield tag="049" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">DE-12</subfield></datafield><datafield tag="084" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">OST</subfield><subfield code="q">DE-12</subfield><subfield code="2">fid</subfield></datafield><datafield tag="100" ind1="1" ind2=" "><subfield code="6">880-01</subfield><subfield code="a">Stefanović Venclović, Gavrilo</subfield><subfield code="d">1680-1749</subfield><subfield code="e">Verfasser</subfield><subfield code="0">(DE-588)121009254</subfield><subfield code="4">aut</subfield></datafield><datafield tag="245" ind1="1" ind2="0"><subfield code="6">880-03</subfield><subfield code="a">Pohvala knjizi</subfield><subfield code="b">besjede</subfield><subfield code="c">Gavril Stefanović Venclović ; izabrao, priredio, pogovor napisao i propratne tekstove sastavio Duško Pevulja</subfield></datafield><datafield tag="264" ind1=" " ind2="1"><subfield code="6">880-04</subfield><subfield code="a">Banjaluka</subfield><subfield code="b">Centar za srpske studije</subfield><subfield code="c">2019. godine</subfield></datafield><datafield tag="300" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">102 Seiten</subfield><subfield code="c">20 cm</subfield></datafield><datafield tag="336" ind1=" " ind2=" "><subfield code="b">txt</subfield><subfield code="2">rdacontent</subfield></datafield><datafield tag="337" ind1=" " ind2=" "><subfield code="b">n</subfield><subfield code="2">rdamedia</subfield></datafield><datafield tag="338" ind1=" " ind2=" "><subfield code="b">nc</subfield><subfield code="2">rdacarrier</subfield></datafield><datafield tag="490" ind1="1" ind2=" "><subfield code="6">880-05</subfield><subfield code="a">Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti</subfield><subfield code="v">knjiga 3</subfield></datafield><datafield tag="500" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">Tiraž 300. - Bibliografie G. Stefanović Venclović Seite 76-80</subfield></datafield><datafield tag="546" ind1=" " ind2=" "><subfield code="a">Text serbisch</subfield></datafield><datafield tag="546" ind1=" " ind2=" "><subfield code="b">Kyrillisch</subfield></datafield><datafield tag="600" ind1="1" ind2="7"><subfield code="a">Stefanović Venclović, Gavrilo</subfield><subfield code="d">1680-1749</subfield><subfield code="0">(DE-588)121009254</subfield><subfield code="2">gnd</subfield><subfield code="9">rswk-swf</subfield></datafield><datafield tag="650" ind1="0" ind2="7"><subfield code="a">Moralpredigt</subfield><subfield code="0">(DE-588)4170540-3</subfield><subfield code="2">gnd</subfield><subfield code="9">rswk-swf</subfield></datafield><datafield tag="650" ind1="0" ind2="7"><subfield code="a">Lesen</subfield><subfield code="0">(DE-588)4035439-8</subfield><subfield code="2">gnd</subfield><subfield code="9">rswk-swf</subfield></datafield><datafield tag="650" ind1="0" ind2="7"><subfield code="a">Buch</subfield><subfield code="0">(DE-588)4008570-3</subfield><subfield code="2">gnd</subfield><subfield code="9">rswk-swf</subfield></datafield><datafield tag="651" ind1=" " ind2="7"><subfield code="a">Serbien</subfield><subfield code="0">(DE-588)4054598-2</subfield><subfield code="2">gnd</subfield><subfield code="9">rswk-swf</subfield></datafield><datafield tag="655" ind1=" " ind2="7"><subfield code="0">(DE-588)4006432-3</subfield><subfield code="a">Bibliografie</subfield><subfield code="2">gnd-content</subfield></datafield><datafield tag="689" ind1="0" ind2="0"><subfield code="a">Stefanović Venclović, Gavrilo</subfield><subfield code="d">1680-1749</subfield><subfield code="0">(DE-588)121009254</subfield><subfield code="D">p</subfield></datafield><datafield tag="689" ind1="0" ind2="1"><subfield code="a">Serbien</subfield><subfield code="0">(DE-588)4054598-2</subfield><subfield code="D">g</subfield></datafield><datafield tag="689" ind1="0" ind2="2"><subfield code="a">Buch</subfield><subfield code="0">(DE-588)4008570-3</subfield><subfield code="D">s</subfield></datafield><datafield tag="689" ind1="0" ind2="3"><subfield code="a">Lesen</subfield><subfield code="0">(DE-588)4035439-8</subfield><subfield code="D">s</subfield></datafield><datafield tag="689" ind1="0" ind2="4"><subfield code="a">Moralpredigt</subfield><subfield code="0">(DE-588)4170540-3</subfield><subfield code="D">s</subfield></datafield><datafield tag="689" ind1="0" ind2=" "><subfield code="5">DE-604</subfield></datafield><datafield tag="700" ind1="1" ind2=" "><subfield code="6">880-02</subfield><subfield code="a">Pevulja, Duško</subfield><subfield code="d">1976-</subfield><subfield code="0">(DE-588)1274130492</subfield><subfield code="4">edt</subfield></datafield><datafield tag="830" ind1=" " ind2="0"><subfield code="a">Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti</subfield><subfield code="v">knjiga 3</subfield><subfield code="w">(DE-604)BV048479041</subfield><subfield code="9">3</subfield></datafield><datafield tag="856" ind1="4" ind2="2"><subfield code="m">Digitalisierung BSB München 19 - ADAM Catalogue Enrichment</subfield><subfield code="q">application/pdf</subfield><subfield code="u">http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000001&line_number=0001&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA</subfield><subfield code="3">Inhaltsverzeichnis</subfield></datafield><datafield tag="856" ind1="4" ind2="2"><subfield code="m">Digitalisierung BSB München 19 - ADAM Catalogue Enrichment</subfield><subfield code="q">application/pdf</subfield><subfield code="u">http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000003&line_number=0002&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA</subfield><subfield code="3">Literaturverzeichnis</subfield></datafield><datafield tag="880" ind1="1" ind2=" "><subfield code="6">100-01/(N</subfield><subfield code="a">Стефановић Венцловић, Гаврило</subfield><subfield code="a">ut</subfield></datafield><datafield tag="880" ind1="1" ind2=" "><subfield code="6">700-02/(N</subfield><subfield code="a">Певуља, Душко</subfield><subfield code="4">edt</subfield></datafield><datafield tag="880" ind1="1" ind2="0"><subfield code="6">245-03/(N</subfield><subfield code="a">Похвала књизи</subfield><subfield code="b">бесједе</subfield><subfield code="c">Гаврил Стефановић Венцловић ; изабрао, приредио, поговор написао и пропратне текстове саставио Душко Певуља</subfield></datafield><datafield tag="880" ind1=" " ind2="1"><subfield code="6">264-04/(N</subfield><subfield code="a">Бањалука</subfield><subfield code="b">Центар за српске студије</subfield><subfield code="c">2019. godine</subfield></datafield><datafield tag="880" ind1="0" ind2=" "><subfield code="6">490-05/(N</subfield><subfield code="a">Библиотека Српски преглед. Серија Лик прошлости</subfield></datafield><datafield tag="940" ind1="1" ind2=" "><subfield code="f">sla</subfield></datafield><datafield tag="940" ind1="1" ind2=" "><subfield code="n">oe</subfield></datafield><datafield tag="940" ind1="1" ind2=" "><subfield code="q">BSB_NED_20230427</subfield></datafield><datafield tag="942" ind1="1" ind2="1"><subfield code="c">002.09</subfield><subfield code="e">22/bsb</subfield><subfield code="f">09033</subfield><subfield code="g">4971</subfield></datafield><datafield tag="942" ind1="1" ind2="1"><subfield code="c">417.7</subfield><subfield code="e">22/bsb</subfield><subfield code="f">09033</subfield><subfield code="g">4971</subfield></datafield><datafield tag="942" ind1="1" ind2="1"><subfield code="c">200.9</subfield><subfield code="e">22/bsb</subfield><subfield code="f">09033</subfield><subfield code="g">4971</subfield></datafield></record></collection> |
| genre | (DE-588)4006432-3 Bibliografie gnd-content |
| genre_facet | Bibliografie |
| geographic | Serbien (DE-588)4054598-2 gnd |
| geographic_facet | Serbien |
| id | DE-604.BV048626483 |
| illustrated | Not Illustrated |
| index_date | 2024-07-03T21:15:16Z |
| indexdate | 2024-07-20T04:28:38Z |
| institution | BVB |
| isbn | 9789997678454 |
| oai_aleph_id | oai:aleph.bib-bvb.de:BVB01-034001598 |
| oclc_num | 1378496261 |
| open_access_boolean | |
| owner | DE-12 |
| owner_facet | DE-12 |
| physical | 102 Seiten 20 cm |
| psigel | BSB_NED_20230427 |
| publishDate | 2019 |
| publishDateSearch | 2021 |
| publishDateSort | 2021 |
| publisher | Centar za srpske studije |
| record_format | marc |
| series | Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti |
| series2 | Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti |
| spelling | 880-01 Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 Verfasser (DE-588)121009254 aut 880-03 Pohvala knjizi besjede Gavril Stefanović Venclović ; izabrao, priredio, pogovor napisao i propratne tekstove sastavio Duško Pevulja 880-04 Banjaluka Centar za srpske studije 2019. godine 102 Seiten 20 cm txt rdacontent n rdamedia nc rdacarrier 880-05 Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti knjiga 3 Tiraž 300. - Bibliografie G. Stefanović Venclović Seite 76-80 Text serbisch Kyrillisch Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 (DE-588)121009254 gnd rswk-swf Moralpredigt (DE-588)4170540-3 gnd rswk-swf Lesen (DE-588)4035439-8 gnd rswk-swf Buch (DE-588)4008570-3 gnd rswk-swf Serbien (DE-588)4054598-2 gnd rswk-swf (DE-588)4006432-3 Bibliografie gnd-content Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 (DE-588)121009254 p Serbien (DE-588)4054598-2 g Buch (DE-588)4008570-3 s Lesen (DE-588)4035439-8 s Moralpredigt (DE-588)4170540-3 s DE-604 880-02 Pevulja, Duško 1976- (DE-588)1274130492 edt Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti knjiga 3 (DE-604)BV048479041 3 Digitalisierung BSB München 19 - ADAM Catalogue Enrichment application/pdf http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000001&line_number=0001&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA Inhaltsverzeichnis Digitalisierung BSB München 19 - ADAM Catalogue Enrichment application/pdf http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000003&line_number=0002&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA Literaturverzeichnis 100-01/(N Стефановић Венцловић, Гаврило ut 700-02/(N Певуља, Душко edt 245-03/(N Похвала књизи бесједе Гаврил Стефановић Венцловић ; изабрао, приредио, поговор написао и пропратне текстове саставио Душко Певуља 264-04/(N Бањалука Центар за српске студије 2019. godine 490-05/(N Библиотека Српски преглед. Серија Лик прошлости |
| spellingShingle | Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 Pohvala knjizi besjede Biblioteka Srpski pregled. Serija Lik prošlosti Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 (DE-588)121009254 gnd Moralpredigt (DE-588)4170540-3 gnd Lesen (DE-588)4035439-8 gnd Buch (DE-588)4008570-3 gnd |
| subject_GND | (DE-588)121009254 (DE-588)4170540-3 (DE-588)4035439-8 (DE-588)4008570-3 (DE-588)4054598-2 (DE-588)4006432-3 |
| title | Pohvala knjizi besjede |
| title_auth | Pohvala knjizi besjede |
| title_exact_search | Pohvala knjizi besjede |
| title_exact_search_txtP | Pohvala knjizi besjede |
| title_full | Pohvala knjizi besjede Gavril Stefanović Venclović ; izabrao, priredio, pogovor napisao i propratne tekstove sastavio Duško Pevulja |
| title_fullStr | Pohvala knjizi besjede Gavril Stefanović Venclović ; izabrao, priredio, pogovor napisao i propratne tekstove sastavio Duško Pevulja |
| title_full_unstemmed | Pohvala knjizi besjede Gavril Stefanović Venclović ; izabrao, priredio, pogovor napisao i propratne tekstove sastavio Duško Pevulja |
| title_short | Pohvala knjizi |
| title_sort | pohvala knjizi besjede |
| title_sub | besjede |
| topic | Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 (DE-588)121009254 gnd Moralpredigt (DE-588)4170540-3 gnd Lesen (DE-588)4035439-8 gnd Buch (DE-588)4008570-3 gnd |
| topic_facet | Stefanović Venclović, Gavrilo 1680-1749 Moralpredigt Lesen Buch Serbien Bibliografie |
| url | http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000001&line_number=0001&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA http://bvbr.bib-bvb.de:8991/F?func=service&doc_library=BVB01&local_base=BVB01&doc_number=034001598&sequence=000003&line_number=0002&func_code=DB_RECORDS&service_type=MEDIA |
| volume_link | (DE-604)BV048479041 |
| work_keys_str_mv | AT stefanovicvenclovicgavrilo pohvalaknjizibesjede AT pevuljadusko pohvalaknjizibesjede |